Старобългарски речник
съпасат сѧ 
съпасат сѧ -съпасаѭ сѧ -съпасаш сѧ несв Спасявам се; намирам спасение, опрощение на греховете си кꙿто трѹждаѩ сѧ. ꙇ пррщѧ къ прстанщю семѹ не спаетꙿ сѧ СЕ 84а 1 аште бо праведънꙑ едва съпасатъ сꙙ. неьствꙑ  грѣшънꙑ кꙿде автъ сꙙ С 128.8—9 вьсѣкъ бо сътрьпѣвꙑ съпасатъ сѧ вь вѣкꙑ С 159.28 вѣрѹѭ псанѹѹмѹ  спасаѭ сꙙ С 501.27 Прич. сег. деят. съпасаѭще сѧ м мн οἱ σῳζόμενοι Хората, които ще намерят спасение от греховете си рее же еднъ къ немѹ г аште мало естъ съпсаѭштхъ сѧ М Лк 13.23 Изч М З А СК СЕ С Гр σῴζομαι διασῴζομαι спасат сꙙ Вж. при съпасат Нвб