Старобългарски речник
съкрѹшт сѧ 
съкрѹшт сѧ -съкрѹшѫ сѧ -съкрѹшш сѧ св 1. Строша се, счупя се ꙇ падъ на камене семъ съкрѹштъ сѧ. а на немъже падетъ сътъретъ і М Мт 21.44 ЗI бꙑшѧ бо с да събѫдѫтъ (сѧ) кънгꙑ. кость не съкрѹ(ш)тъ сѧ го М Йо 19.36 З, А. Срв. СП33.21 въкѹпѣ желѣꙁꙿнаꙗ ѫжа  верѣѧ съкрѹшшꙙ сꙙ. въкѹпѣ ꙁатвор отъпадошꙙ С 466.3 Образно. потъкѫ сѧ въ акрогоне. і камень хъ. ꙇ сам съкрѹшішѧ сѧ К 12b 21 Срв. С448. 18 2. Разкъсам се, скъсам се дша наша ѣко пьтца іꙁбавтъ сѩ отъ сѣт ловѩштіхъ. сѣть съкрѹш сѩ ї мꙑ ꙁбавлен бꙑхомъ СП 123.7 Срв. С80.5—6  протꙙгъше по дрѣвесемъ првꙙжате  твръдо. да протꙙжемъ дрѣвесꙑ съкрѹштъ сꙙ С 159. 2 3. Прен. Съкруша се, измъча се  того рад вдꙙ сотона болтъ съкрѹшвъ сꙙ С 11.28—29 отъшъдꙑ же братъ пѫтьмъ ꙁаблѫдвъ  ꙁѣло сꙙ съкрѹшвъ С 291.13 М З А К СП С Гр συνϑλάομαι συντρίβομαι συγκλάομαι κατακλάομαι съкрѹшіт сѧ Вж. при съкрѹшт Нвб