Речник на Патриарх Евтимий
непокорь сѧ  
непокорь сѧ - сѧ прил (1) непокорьш сѧ Като същ. м. мн. Непокорилите се. Съшⷣьшѹ се ѹбѡ съборѹ  праваа ѹтврьдвшѹ велѣнїа, съпротвь прѣрѣкѹющхь въ поꙁнанїе прведоше стнѣ. непокорꙿшїхꙿ же се нъ  єще сѹрѡвѣ належещⷯ, коньномѹ прѣдаше проклетїю Конст 436v.37