Старобългарски речник
съмѣрꙗт сѧ 
съмѣрꙗт сѧ -съмѣрꙗѭ сѧ -съмѣрꙗш сѧ несв 1. Смирявам се; ставам смирен, кротък ѣко іскрьн.ѭмѹ ѣко братѹ нашемѹ тако ѹгаждаахъ. ѣко плаа  сѣтѹѩ тако (...) съмѣрѣахъ сѩ СП 34.14 аште не съмѣрѣахъ сѩ нъ вьꙁнѣсъ на дшѫ моѭ СП 130.2 2. Прич. сег. деят. като същ. съмѣрꙗѩ[] сѧ ὁ ταπεινῶν ἑαυτόν, ὅστις ταπεινώσει ἑαυτόν Този, който е смирен, кротък; кроткият, смиреният ѣко вьсѣкъ въꙁносѧ сѧ съмѣртъ сѧ.  съмѣрѣѩ сѧ вьꙁнесетъ сѧ М Лк 14.11 З, А, СК. Срв.Мт 23.12 М, ЗI, А;Лк 18.14 М З А СК въ смѣха мѣсто. слъꙁотоьнкъ. вь велѣ мѣсто. съмѣрѣѩ сѩ СЕ 70b 4 Изч М З А СК СП СЕ Гр ταπεινόομαι ταπεινοφρονέω съмѣрат сѧ сьмѣрꙗт сѧ Вж. при съмѣрꙗт Нвб