Старобългарски речник
дрьколь
дрьколь
-
м
Дърво, тояга
рее с народомъ. ѣко на раꙁбонка л ꙁдете съ орѫжьемь дрькольм
М
Мт 26.55
З,
А. Срв.Мк 14.48
М,
З;Лк 22.52
М
З
се юда еднъ отъ обою на десѧте прде. ꙇ съ нмъ народъ мъногъ. съ орѫж дрькьльм
М
Мт 26.47
З,
А, Б.Срв. Мк 14.43
М,
З;К 4b 40—41
къде народ. ꙇ ков. ꙇ іні. ꙇ орѫжьѣ ꙇ дрькол
К
12b 13
ꙁвꙙꙁавъше ѧ вест на брѣгъ морѣ. дрꙿколꙿм ногꙑ хъ прѣбват
С
79.23—24
Изч
М
З
А
Б
К
С
Гр
ξύλον
δόρυ
βάκλον
дрькьль
Нвб
Срв
дрък
’прът, стебло’
ДА