Старобългарски речник
бост 
бост -бодѫ -бодеш несв Бода, пробождам, промушвам премꙑ копе бодѫщее въ паꙁѹхѫ твоѭ. съкрѹшлъ ес вꙿсѣ ѫрѫжѣ слънꙑхъ СЕ 29а 2 копьмъ боденъ бꙑстъ.  крьвь го съ водоѭ стее С 474.10 тъгда он акꙑ остънꙑ бодом ꙁѫбꙑ скръжьтаахѫ С 403.4 крьсть отъ н҄его напаꙗмъ бѣаше боденъ бо лѫштеѭ въ ребра С 354.1 Прич. сег. деят. като прил. бодꙑ Пробождащ; който е придружен с бодежи мⷧ҇о на вꙿсѭ болѣꙁнь стрѣѭщѭѭ. ꙇ бодѫщѭѭ СЕ 29а 1 хе бже нашъ. тꙑ ра нꙑнѣ съкрѹшт орѫже  слѫ недѫгѹ семѹ. сѫщомѹ вꙿ немь. поклоньшю сѧ подъ го твое. нарещ недѫгъ бѫдѫще [погр. вм. бодѫще, Нахтигал, с. 67, бел. под линия] СЕ 29а 12 моⷧ҇ на вьсѭ болѣꙁнь ножьнѫѭ стрѣѭщѭѭ. і бодѫщѭѭ СЕ 35b 9 Изч СЕ С Гр νύσσω κεντέω Нвб бода̀ ОА ВА АК НТ Бот Дюв НГер МлБТР ЕтМл ЕтБАН БТР РБЕ ДА