Старобългарски речник
прѣмѫдрꙗт сѧ 
прѣмѫдрꙗт сѧ -прѣмѫдрꙗѭ сѧ -прѣмѫдрꙗш сѧ несв Възгордявам се, ставам високомерен; надценявам се глѭ бо благодѣтѭ давъшѭѭ м сѧ, вꙿсѣкомꙋ сѫщюмꙋ въ васъ. не прѣмѫдрѣт сѧ. пае еже подобаетъ мѫдръствоват. нъ ꙋмѫждрѣт сѧ въ цѣломѫдрь комꙋжъдо. ѣко бъ естъ раꙁдѣллъ мѣрѫ вѣрѣ СЕ 16r 5 Изч СЕ Гр ὑπερφρονέω прѣмѫдрѣт Нвб Срв премъдря се ОА премудря остар РРОДД