Старобългарски речник
ѹмꙑт сѧ 
ѹмꙑт сѧ -ѹмꙑѭ сѧ -ѹмꙑш сѧ св Умия се, измия се ꙇ рее емѹ д ѹмꙑ сѧ въ кѹпѣл слѹамьсцѣ. еже съкаꙁаатъ сѧ посъланъ. ꙇдеже  ѹмꙑ сѧ  прде вдѧ М Йо 9.7 З А отъвѣшта онъ  рее. лвкъ нарцаемꙑ с. брьнье сътвор.  помаꙁа о мо  рее м. д въ кѫпѣль слѹамлѭ  ѹмꙑ сѧ. шедъ же  ѹмꙑвъ сѧ проꙁьрѣхъ М Йо 9.11 З А пакꙑ же въпрашаахѫ  фарсѣ како проꙁьрѣ. онъ же рее мъ. брьнье полож мьнѣ на ою.  ѹмꙑхъ сѧ  вждѫ М Йо 9.15 З А ꙁамаꙁавꙑ слнам ꙇ бренемь. слѣпѹмѹ рождьшю сѧ. ꙇ посълавъ  ѹмꙑтъ сѧ. ꙇ омьвенемь отвръꙁъ о его. ꙇ давъ емѹ глъ прѣмѫдрꙑ о тебѣ СЕ 33а 6 Изч М З А СЕ Гр νίπτομαι Вж. при ѹмꙑват Нвб