Старобългарски речник
пркоснѫт сѧ 
пркоснѫт сѧ -пркоснѫ сѧ -пркоснеш сѧ св 1. Докосна се, допра се до някого или нещо  прстѫпь с пркоснѫ сѧ хъ М Мт 17.7А кто пркоснѫ сѧ рꙁахъ мохъ М Мк 5.30 З А СК У ꙇсъ же рее пркоснѫ сѧ мьнѣ нѣкъто М Лк 8.46 З А СК днъ же отъ сла м҃ отъпадъ прбѣже къ бан҄.  пркоснѫвъ сꙙ къ топлотѣ. аб растаа сꙙ С 76.24 пожьрете л. л пркоснѫвъ сꙙ ѹдовъ вашхъ погѹбьѭ вꙑ С 176.13—14 блажѫ рѫцѣ тво пркоснѫвъш сꙙ божхъ ребрѣхъ С 457.23 2. Прен. За беда, нещастие и под. — сполетя, постигна някого  не мѫтъ къ намъ пркснѫт (погр. вм. пркоснѫт, ЗаимовКапалдо, с. 73, бел. под линия) сꙙ мьст  мѫкꙑ. н ѫꙁꙑ С 73.7—8 да нкакоже вамъ ... грѣхъ пркоснетъ сꙙ С 135.29 М З А СК ЗП У С Гр ἅπτομαι προσεγγίζω λυμαίνομαι прікоснѫт сѧ Нвб прикосна [се], прикоснувам [се] остар ВА ЕтМл РРОДД