Старобългарски речник
отъметат сѧ 
отъметат сѧ -отъмещѫ сѧ -отъмещеш сѧ несв св отъметаѭ сѧ -отъметаш сѧ 1. Прен. Отмятам се, отричам се, не признавам ꙇ рее съ. къто естъ коснѫвꙑ сѧ мьнѣ. отъметаѭштемъ же сѧ въсѣмъ. рее петръ  же съ нмь бѣахѫ. наставъне народ ѹтѣштаѭтъ (!) тѧ  гнетѫтъ. ꙇ глеш къто естъ коснѫвꙑ сѧ мьнѣ М Лк 8.45 ꙇ глаше мъ добрѣ отъметаате сѧ ꙁаповѣд бжѩ. да прѣдане ваше съблюдете М Мк 7.9 2. Прен. Отмятам се, отказвам се, отхвърлям онъ же пакꙑ отъметааше сѧ. ꙇ не по мъногѹ пакꙑ стоѩще. глаахѫ петров. вꙑстнѫ отъ нхъ ес М Мк 14.70 отъметаеш бо сѧ родтель. братѩ женꙑ  дѣте. ѫжкꙑ СЕ 89b 24 отъметавъ сꙙ отъврьꙁ сꙙ  дрѹгъ бѫдеш мноѭ црѹ.  вьсѣмъ старѣшнамъ С 48.11 аꙁъ отъ кнꙙꙁа вашего  отъ вьсѣхъ дрѹгъ вашхъ. же сѫтъ агг҄ел сотонн. отъстѫпаѭ  отъмештѫ сꙙ вьсѣхъ хъ С 260.28 3. Прич. сег. деят. като същ. отъметаѩ сѧ м ед отъметѫще сѧ м мн ὁ ἀϑετῶν, οἱ ἀϑετοῦντες Отстъпник, отстъпници отъметаѩ сѧ мене  не премлѧ глъ мохъ. ꙇматъ сѫдѧштааго емѹ. слово еже глахъ. то сѫдтъ емѹ въ послѣдьн дьнь М Йо 12.48 отъвраштаатъ сꙙ събора отъметѫштхъ сꙙ С 510.4 4. Прен. Лишавам се, загубвам  сльньце лютоѭ покрꙑвамо сꙙ жел҄еѭ. дьньнꙑ же свѣтъ бѣжꙙшть.  съставѹ нѹ свого отъмештѫть сꙙ С 426.24 5. Прен. Избягвам, отклонявам цѣлтъ отъвѣтомъ обꙙштрен. попна псанꙗ прѣдь ꙁводтъ съвѣдѣтел҄ьства творꙙштмъ. а не отъмештетъ сꙙ въпроса С 331.1—2 М СЕ С Гр ἀρνέομαι ἀποτάσσομαι ἐξαρνέομαι παραιτέομαι ἀϑετέω ἀμφιβάλλω ἀπαναίνομαι Вж. при отъмѣтат Нвб